Прича почиње на морској обали, у романтичној стеновитој ували с пешчаним морским жалом. Ноћу је велики талас на пешчану обалу избацио стотине морских звезда. Прекрасне су, огромно природно богатство је откривено свачијем погледу. Но, засијало је сунце, жари и пржи звезде и оне умиру. На обали су и два човека. Сваки долази из другог смера. Први, ходајући према средини, гледа у то богатство које умире и тужан мисли: каква лепота, каква драгоценост, колика вредност, а умире и нестаје. Зар је могуће да толика лепота, толика раскош морских дубина пропада у једном тренутку. А колико их само има. Неправда је то што те прекрасне морске звезде морају угинути и нестати. А очигледно морају. Тужан корача даље и размишља о томе како је то стварно велика штета. И само размишља. Други, долазећи са супротне стране, шета лагано и забринутог погледа, али се сваки час сагне и нешто баца према мору. И нешто ради. А кад су се срели, први човек види да други у море баца морску звезду.
Пришавши му сасвим близу први човек упита: „А шта то Ви радите?“
Други одговара: „Враћам звезде мору!“
Први зачуђено пита: „Али због чега? Погледајте колико их само има? За све њих нема шансе!“
А други се човек сагне, узме у руке једну звезду и баци је у море одговарајући: „Али за ову има шансе!“
Порука: У настојању да помогнемо, не можемо свима помоћи, али ако Вам се нађе на путу прилика да помогнете — учините то и дајте шансу својој звезди.
