Кроз опсервацију младих током једанаестогодишњег рада са њима кроз програм подршке у процесу осамостаљивања „Кућа могућности“ увидели смо да су млади који припадају некој од рањивих група друштва константно изложени различитим облицима социјалног искључивања, стигматизације и дискриминације, да им је потребна додатна подршка и да је неопходно јачати њихове личне капацитете како би лакше и боље савладавали изазове на које наилазе.
Млади који излазе или напуштају систем социјалне заштите су млади људи који су често без икакве подршке, препуштени сами себи. Специфичности контекста одрастања, трауматска искуства, многобројни ризични фактори и недостатак подршке доводе до несигурности, страха, и лоше слике о себи, али и о другима. У том смислу, ови млади људи, након што напусте систем често се нађу у ситуацији бескућништва, али и у ризику од проституције, криминала, насиља и других деструктивних и аутодеструктивних образаца понашања.
Према релевантном закону Републике Србије, младо лице које је на школовању (средња школа, факултет) може бити на хранитељству до 26. године живота, али ако младо лице из било ког разлога прекине школовање или не жели да настави, млада особа неће дуже бити део хранитељске породице, због закона који то одређује. Због тога многи млади настављају школовање само зато што немају где да живе, нису спремни за самосталан живот или желе да остану у хранитељској породици. Често, избор факултета и наставак школовања је жеља за остајањем у систему социјалне заштите, као и скривена неспремност на самосталност. Иза њихових одлука често се крије уплашено дете које није спремно на промену и сепарацију без здраве подршке.
Исто тако, посебно код младих који излазе из институционалних облика збрињавања приметна је неспремност на самосталан живот и недостатак основних животних вештина. Узрок томе можемо тражити управо у томе што је боравак у институцији специфичан облик колективног живота са ниском самосталношћу у погледу животних вештина, па и сама млада особа није довољно или уопште упозната са њима (припрема хране, пеглање, прибављање личне документације). Оно што се такође јавља као изазов младима који напуштају систем јесте неспремност на суочавање са изазовима на тржишту рада. Наиме, дешава се да млади пронађу запослење, али да не успеју да га задрже, па у немогућности да пронађу други остају без материјалних средстава, немају где да живе, немају посао, никакву подршку и обично заврше на улици у опасности од проституције, деликвенције, бескућништва и других ризичних облика понашања.
О значају реализације свега наведеног не треба посебно говорити. Ипак, као илустрацију потребе за што бољим и свеобухватнијим деловањем у раду са децом без родитељског старања, навешћемо податке истраживања реализованог у Русији: „Од 15.000 деце без родитељског старања који сваке године напуштају систем социјалне заштите у узрасту од 16 година, 33% су без посла, 20% постану бескућници, 40% одмах по изласку из домова улази у свет криминала и 10% њих изврши самоубиство.“
Верујемо да би се ови проценти могли применити и на исту популацију младих у Србији. Због тога је веома значајно конкретно деловати у овој сфери како би се предупредиле ове последице које су погубне не само за децу и младе без родитељског старања, већ и за друштво у целини.
